Примери

СВЕТЛАНА БОГДАНОВ, ВЛАСНИК И ДИРЕКТОР ПОЗНАТЕ ФАБРИКЕ „МЕСОПРОМЕТ” ИЗ ПАНЧЕВА
Ко куца, отвориће му се
Имали су солидан „државни посао” у престоници, онда кад је то значило много више него сад и кад се ретко одлазило „у приватнике”. Али хтели су, Светлана и Зоран Богданов, да створе више. Од занатске прераде у панчевачком насељу Миса до данашњег великог система у индустрији меса, пређен је велики пут. Уложено је двадесет година живота и рада, те више од пола века традиције. Златно правило је било и остало: „Никада народу немојте продати оно што не бисте понели својој деци!” Како је посејано, тако се и жање

НР Прес

Јасна идеја, храброст и позитиван поглед на свет особине су без којих се не може опстати као послован човек, поготову у времену какво је наше. Налазити начине, а не изговоре, суочавати се са тешкоћама, а не узмицати пред њима. Економиста Светлана Богданов, рођена у Беранама, директор и власник фабрике за прераду меса „Месопромет” из Панчева, имала је све те и прегршт других пословних и људских врлина. Крајем 1980-их, она и супруг Зоран имали су солидан „државни посао” у Београду, уређен живот у чврстим оквирима. Па ипак, желели су да створе више. Напустили су тај посао и престоницу, дошли у Панчево код Зоранових родитеља, староседелаца, удружили своје знање и породичну традицију (Зоран је трећа генерација у породици Богданов која се бави производњом и прерадом меса), и храбро кренули, пре две деценије, у породични бизнис.
У почетку, била је то мала занатска радња за прераду меса, са 10 запослених. „Мала Србија”. Мењала се у то доба привреда, мењало се друштво. Из социјализма се брзо, скоро неосетно, прелазило у тржишну економију.
– Како то обично бива, живот нам је отворио могућности о којима као студент економије нисам ни сањала. Била сам довољно храбра, мада је то многима тада више личило на лудост, да прихватим тај изазов. Наравно, радили смо све заједно, у договору са породицом. И, ето, уродило је плодом – прича за Националну ревију Светлана Богданов.
Није се у то време баш лако одлазило „у приватнике”. Посао под окриљем државе још увек је нудио сигурност и удобност. Али решеност брачног пара Богданов да направи нешто била је чврста. И долазак у Панчево значио је велике промене у њиховом животу. Прво су направили фирму која се прерадом меса бавила занатски. Касније, како се посао развијао, купили су објекат у Македонској 179, некадашњу робну кућу, и ту започели индустријску прераду меса. Тако је, 29. јануара 1989, настао „Месопромет”.
– Имамо трајни и полутрајни програм, најсавременије машине и потпуно опремљен погон, леп и са строго контролисаним условима рада. Максимално смо се посветили увођењу система квалитета и HACCP норми. Баш последњих децембарских дана 2009. били су нам стручњаци из „Цертопа”, фирме која обавља сертификационе услуге не само код нас већ и у Европи, и поново потврдили да све радимо по европским прописима. Морамо тако да радимо ако желимо у Европу са нашим производима, а желимо. Индустрију меса „Банат” из Банатског Карловца купили смо на аукцији 2003. године. Са њом смо и раније радили. Ту нам је сада кланица, а овде, у „Месопромету”, имамо чисту прераду. Капацитет дневне производње је 20 тона полутрајних и трајних производа.

ЗЛАТНИ ЗАНАТ ЗА ЗЛАТНО СРЦЕ

Од 1995. „Месопромет” редовно учествује на Новосадском пољопривредном сајму. Увек дају десет различитих производа на оцењивање и, као по неписаном правилу, увек су добијали по пет-шест златних и неколико сребрних медаља. Било да је реч о чајној кобасици (познаваоци прилика тврде да је годинама без премца на тржишту), тост наресцима, дебрецинама, шунки прашкој или у цреву, виршлама, тиролским или неким другим кобасицама.
Од „Мале Србије”, занатске радње у панчевачком насељу Миса, стигло се до праве империје у области индустрије меса.
– Чини ми се да је ових 20 година прошло као трен – каже шармантна и господствена директорка Богданов. – Имамо педесетак продавница. У Београду су то углавном продавнице на познатим пијацама. Продавнице имамо и у Панчеву и околним селима, а у Банатском Карловцу два стоваришта (велепродаја). Наши производи могу да се нађу и у маркетима великих трговинских ланаца попут „Интерекса”, „Метроа”, „Туша”, „Идее”.
У јужном Банату тешко је наћи сељака који у својој породичној мануфактури, онако за себе, не прави неке специјалитете од меса. Па ипак, и такви, скоро сви, купују производе „Месопромета”. Откуд? Госпођа Светлана се осмехне, са смиреношћу човека који је издржао много искушења, па каже:
– Добар производ, заиста, то није фраза, увек сам нађе свој пут до купца. Звучи готово невероватно: те наше радње у селима понекад имају већи промет него градски објекти. Сељак изјутра пође у њиву, па сврати код нас да купи нешто за јело. Рецимо, „пикант сланину”, суво сољену, без икаквих примеса, без адитива, само сушену на буковом дрвету. Или печенице, или крашки врат, и то без зачина и адитива. Јер сељак зна шта купује, зна шта ваља, не могу га завести ни маркетиншки стручњаци ни трговци.
Трудимо се да задовољимо наше тржиште и да опстанемо, каже Светлана Богданов, да увек идемо напред и да поштујемо оно животно правило: „Како сејеш, тако и жањеш!” У једној давној месарској читанци, на првој страни је текст тадашњег патријарха српског. У њему, да цитирам по сећању: „Господо месари, Бог вам је дао златан занат у руке и морате остати честити и поштени људи, јер ви храните народ.” Тога се придржавамо од првог дана. Све што направимо у фабрици једу сви наши укућани, али и наши радници и њихове породице. Често им кажем: немојте никада да продате оно што не бисте појели ваше дете и ви лично. То је, просто, златно правило наше куће.

ЕВРОПА КАО МЕРА

У „Месопромету” углавном запошљавају младе. Просек година старости запослених је око четрдесет. Кадрове регрутују, углавном, из Пољопривредне школе у Панчеву. Стипендирају најчешће децу својих радника, али она немају обавезу да после школовања раде у „Месопромету”. За ову фабрику може да се каже и да је породична, јер у њој раде муж и жена, њихова деца, а и баба и деда.
Због природе посла којим се бави, Светлана Богданов скоро да нема слободног времена. Дневно ради десет до дванаест сати, а онда одлази кући, претвара се у домаћицу, посвећује породици, игра са сестрином девојчицом, или се налази са пријатељицама на „трач партију”.
– Захвална сам родитељима што су ми омогућили да се образујем и уградили ми добре радне навике. Колико год би жена требало да буде успешна на послу, она такође мора да буде успешна и у својој породици. Важно је да жена не запостави овај део своје личности, јер онда изневерава своју женску природу, а то не може да се надоместити пословним успехом. Ипак, добром организацијом и вољом може да се постигне склад приватног и пословног сегмента. Суштина живота је у задовољству које осећате када донесете неку важну одлуку, а одлуке овде доносимо заједно супруг и ја, мада понекад имамо различита мишљења.
Светлана је чврсто решена да постане велики српски извозник меса.
– Наши планови су углавном везани за „Банат”, месну индустрију која има традицију дужу од 130 година, пошто смо у „Месопромету” потпуно заокружили производни ланац. Можемо једино да, у складу са захтевима времена, унапређујемо квалитет услуге и паковања. Зашто и „Банат” и „Месопромет”, зашто их нисмо интегрисали? Нисмо желели да нешто што смо сами створили припојимо било којој другој фабрици, као што нисмо желели да нешто што има дугу традицију припајамо нечему што је недавно настало. Стога и „Банат” припремамо за извоз у Европску унију. Има потенцијал и мислимо да ће то уродити плодом.

***

Искушења
Да, наравно, било је и тешких тренутака. Светлана их не заборавља. То је данас, после свега, део златног искуства, које човека чини јачим и спремнијим за искушења што тек долазе.
– Одржао нас је оптимистички поглед на живот који је у целом мом бићу. У конкретном послу, мој основни кредо је: све што је уговорено мора тако и бити урађено. Данас сви причају о кризи и тешкоћама. Криза јесте присутна, али било је и већих, па смо се одржали и преживели. Криза не сме бити изговор за одустајање или повлачење, нема предавања.

***

Војска
О квалитету рада „Месопромета” и Богданових речито говори, поред великих извозних послова (попут оних у Русију или Вијетнам), и податак да раде за Војску Србије. Познато је да војска има посебне услове, строжије од других, да њени ветеринари контролишу рад још током производње, али „Месопромет” ни под таквим мониторингом никада није имао проблема.

***

Врата
Светлана Богданов, приметили смо, увек држи широм отворена врата од своје канцеларије. („Волим да видим шта се дешава, а и моји радници имају неку сигурност, могу да уђу кад хоће. Зато никада не затварам врата.”) Кад год уграби слободног времена, чита. На њену иницијативу „Месопромет” је био ктитор Храма светог Саве на Врачару, у Београду:
– Та захвалница, коју смо добили од почившег патријарха Павла, за мене је изузетно важно обележје, највећа успомена, и то је једина захвалница коју овде држим урамљену.